КОСОВСКИ БОЖУРИ

Мање од годину дана од страшнога погрома који је задесио српски народ на Косову и Метохији 17.марта 2004.године, као успомена и савест на то црно и чемерно време, два дана која су у црно завила на хиљаде недужних, а кривих само зато што су српског рода и задесили се на своме, од деце погођене овим злом, првакиња Београдског позоришта и председница Друштва српско-руског пријатељства Ивана Жигон окупила је најмилозвучнију и најлепшу певачку дружину на свету-КОСОВСКЕ БОЖУРЕ.

Из Ораховца, Косовске Митровице, Гораждевца, Кметовца, велике Хоче њих седамнаесторо одрасло је путујући с Иваном и проносећи сузу косметску широм света. Пре девет година били су још мали, а одрасли су у праве и здраве пупољке, истинске божуре. И данас живе у својим местима на Косову и Метохији. Бољег за њих нема, иако није лако.

Рецитали које изводе и њих растужују ("Зашто си ме чико убио?...Где су моји градови? Где су моја станишта?. ..Појте шумске јагоде...")

Тако је уметност нашла најистинскији начин да дочара дубину трагедије која је задесила српски народ на Косову и Метохији, као и Косово и Метохију. Ова деца певају о Паштрику, Бистрици, Газиместану, кнезу Лазару, светињама, свему ономе што њиховим гласовима тиче најтананије струне свугде где се појаве и осветле их светла позорнице.

И тако "КОСОВСКИ БОЖУРИ" већ пуних девет година трају. Имају и своју химну и хармонику Гаврила Кујунџића. Са 150 концерата исписали су поему сећања, они који за себе поје "Ми смо деца бесмртности, за бесмртност рођени, усред мрака и безнађа, ми песму певамо и љубав прослављамо".

Ничег овде нема сувишног нити лажног, све је право.

Како то, запитаће се неко, да толико трају, тако расту, неуморно ходочасте као свећа која се не гаси, а нема их на буџетима, телевизијским екранима, на музичким производима?

Управо тако како их је, понављајући усуд готово свега што је право, што јесте лаж, превара и манипулација осудила на битисање цвета по којем су се прозвали. Ништа тако као божур не симболише Косово равно, Косово и Метохију, завет, легенду, душу и срце, цветић од црвене свиле што дрхти на ветру, непостојан ако се окткине или повреди, али исто тако неуништив.

Удружење "CooltURA" у оснивачком акту има за циљ свога постојања неговање и унапређивање народне традиције и културне баштине и афирмацију правих и истинских уметничких вредности.

Хвала Ивани и "Косовским божурима" за велику мисију, можда највећу, што мирисе српског Косова и Метохије, дух светлих предака, воштаница и светиња шире светом. Они су бистри као Бистрица и звоне као звона наших манастира, производећи шум и одјеке.