
Довољан повод за разговор са преданим и стручним саговорником.
- Како сте дошли до података које сте изнели у свом раду?
- Огорчена стањем духовне, културне и природне баштине свога народа на Косову и Метохији, препуштеног на милост и немилост времену и политичким неприликама, осетила сам се позваном да на њега скренем пажњу. Покушала сам да за своју унутрашњу мисао, верујући и надајући се да је делим са својим сународницима, заинтересујем државне институције Републике Србије. Затражила сам помоћ. Само што ме нису одвраћали. Схвативши шта је и како је, готово осам година сам, са познаницима, пријатељима, стручњацима пратила ову ситуацију и дошла до сасвим егзактних чињеница. Оне су суморне, али методолошки потврђене најновијим поступцима, дубинским интервјуима представника Српске православне цркве, грађанима и осталим факторима. Резултати су поражавајући.
Високи Дечани |
Грачаница |
- Постоји ли још увек интересовање за ову тематику?
Пећка патријаршија |
Вероватно не постоји реална представа о томе колико је духовна, културна и природна баштина српског Косова и Метохије у ствари важна за наш народ, али и човечанство и људски род уопште.
- У каквом је стању наше културно и споменичко наслеђе, сведок духа и нашег постојања на Косовско-метохијском простору, као и природних богатстава?
Процес којим сам се интензивно бавила, посебно период од 1999.-2004.године, до данас могу означити без увијања као уништавање свих вредности и богатстава. Он је праћен на неки начин и "либералнијим" законодавством, односно
либерализацијом категоризације српске баштине и културног наслеђа. У овом тренутку четири споменика културе и духовности увршетна у баштину човечанства: манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка партијаршија и црква Богородице Љевишке у Призрену, не уживају заштиту каква је прописана и изложена су уништењу (најугроженија црква у Призрену). Трендови потпуне албанизације наше културе и духовног наслеђа су присутни и јасни. Они, уосталом, обележавају цео 20.век, али су кулминацију доживели 1999.године.
Богородица Љевишка |
Дошла сам до бројке од 115 цркава, манастира, конака који су тешко оштећени или уништени 1999.године. У мартовском погрому 2004.године, за свега два дана, 17. и 18. марта, страдало је чак 35 цркава, међу којима манастири Зочиште, Девич, црква Богородице Љевишке није била поштеђена, као ни многи други објекти.
- Откуда фокус вашег истраживања управо Метохија?
Сама реч Метохија је од речи метох, која значи црквено, односно манастирско имање. Можете ли замислити игде земљу у свету која се тако звое да само име сведочи о њеној намени. Метохија је пуна бисера из наше најраније историје, благородне лозе и порекла, владара које памтимо. Зато је учињено све да се овај део топонима "Косово и Метохија" избегава, загуби. Оно је саставни део имена јужне српске земље и интегрални део њене културе.
Тешко је наћи поређење у богатству споменика са Метохијом.
- Да ли сте се бавили само српском баштином?
Да, сматрам да албанским споменицима има ко да се бави. Споменичким, културним и природним благом расељних Срба нема ко, те сам овај рад доживела као своје позвање и част.
- Јесте ли у истраживању дошли до сазнања која би јавности могла бити занимљива, досада непозната или непримећена?
Листа објеката од великог значаја се, рецимо, не проширује, чиме им се ускраћује каква-таква заштита, тренутно у изузетно деликатним политичким условима. И не само културних, већ ни архитектонских или знаменитих места.
Са друге стране, списак брзо расте на супротној страни, у Војводини. Закључак се намеће сам по себи.
Meтохијске плитвице |
Примера ради, од безброј средњовековних пећина испосница из најранијег периода хришћанства, само је једна проглашена за објекат од великог значаја.
- Постоје и природна добра, у каквом су стању?
Природним добрима на Косову и Метохији сматрамо области од Шар планине до Проклетија, огроман, редак простор изванредних природних одличја и карактеристика, са готово неограниченим богатствима и потенцијалима. Ту се, наравно, уврштава и дуд који је у дворишту Пећке патријаршије пре седам векова посадио Свети Сава, али и река Мируша, Метохијске плитвица са 16 каскадних језера, платан стар више до 200 година на обали Призренске Бистрице-све ово силно благо препуштено је времену и доброј вољи људи који на тим просторима данас живе, што је, наравно, недопустиво.
Пошто смо снимили стање, евидентирали проблеме и пропусте у заштити духовног, културног и природног блага, закључили смо да су неопходне одређене мере, што законске у погледу редефинисања културних и природних добара у новонасталим условима како би се обезбедила њихова ефикасна заштита, што у погледу усвајања једне нове државне стратегије одрживог развоја, без обзира на стање тренутне окупације српског Косова и Метохије, као и неопходност ревизије добара под заштитом државе или УНЕСКА.
Свој рад сам закључила поруком коју је почивши патријарх Павле упутио генералима у Грачаници 1999.године: "Ми Срби смо што и наше светиње". У потпуности се слажем са њим. Мој рад је његову констатацију само потврдио. Наша духовна, културна и природна баштина на Косову и Метохији је у истом стању у којем је и српски народ.
Овај рад није био “докторски рад” већ прича о светој земљи коју носим у срцу. Посебну захвалност дугујем на подршци свих ових година пријатељима са Косова и Метохије који су ми помогли у истраживању. Ипак највећу захвалности дугујем Богу и архијерејском благослову.. Нека нам Господ свима подари снагу да се боримо за КиМ. Догодине у Призрену!
Нема коментара:
Постави коментар